Питање технолошког трансфера једно је од назначајних у процесу комерцијализације научних и истраживачких радова. У Србији је међутим, још велики број изазова у овом процесу, иако охрабрују кораци у његовом системском решавању. У томе је посебно важно и сагледавање међународних искустава.

Велики број истраживача на нашим факултетима и институтима, школовао се и усавршавао на иностраним универзитетима, где су се сусрели са добрим примерима  међународне праксе технолошког трансфера. Размена овог искуства је значајна јер може користити и другим истраживачима.

Једно од њих дели Јасмина Никодиновић Рунић, молекуларни биолог/биотехнолог, која је последњих 13 година на Институту за молекуларну генетику и генетичко инжењерство (ИМГГИ), где од 2019. руководи Групом за еко-биотехнологију и развој лекова. Одувек мотивисана применом науке у свакодневном животу, образовање, звање и искуство стекла је у иностранству, где је добила и јаснији увид у процес бављења научним радом у различитим системима. Звање доктора наука стекла је у Аустралији, а касније се усавршавала на постдокторским позицијама у USA, као и Ирској. Праксе и научене лекције о технолошком трансферу и заштити интелектуалне својине из свог међународног искуства, доноси нам у овом разговору.

– У Ирској је процес технолошког трасфера био институацијално подржан кроз део универзитета који се зове Нова UCD – наменски изграђен, најсавременији инкубациони објекат за компаније које интензивно користе знање и научно-истраживачки рад. Нова UCD пружа свеобухватну пословну подршку компанијама и клијентима. Ово укључује савете, семинаре и радионице, као и олакшан приступ Нова UCD мрежи истраживача, пословних лидера, инвеститора и програма. У оквирима ИМГГИ, такође постоји сектор за трансфер технологије, кога сачињавају истразивачи, те није ни близу ЕУ стандардима и примерима.

Из вашег међународног искуства у овом домену, шта бисте оценили као кључне елементе који помажу истраживачима да се патент пријави, не задржавајући их у објави патента и како је цео тај процес организован?

– Процес заштите интелектуалне својине, и даље комерцијализације резултата из научног рада је нешто што заиста треба да буде стимулисано на различитим нивоима. Потребна је добра воља свих актера да се процедура за самог научника јако поједностави, и да ни на изглед не угрози бављење научним радом. Мислим да је овај систем и у Ирској и у USA јако добро функционише, јер се предузетнички дух буди и стимулише још од основне школе.

На нивоу универзитета или института потребно је организовати тим који проактивно скенира ситуацију у институцији и препознаје комерцијални потенцијал резултата научника. Научник онда и даље ради оно у чему је најбољи, ал’ своје резултате кад склопи у верзију научног рада, преда прво тиму, који од таквог текста сложи патентну апликацију. Након иницијалних провера ‘state of the art’, патентна пријава се подноси или не, а рад онда несметано предаје у часопис на рецензију. То је најфункционалнији систем у коме сам ја радила, те из тог периода имам 4 међународна патента.

Како у вашој области која је веома захтевна изгледа процес преласка од истраживачког концепта до прототипа и како се одвија процес валидације у реалним условима?

– Индустријска биотехнологија је баш захтевна област за подизање ТРЛ нивоа, јер почетни капитал да се несшо самостално уради није испод неколико милиона еур. Стога, јако је битна колаборација, како би се одрадио scale-up и дошло до прототипа. Сад су све актуелнији Pilot Plants, који могу да се изнајме, што обара делом ту почетну инвестицију, али и даље говоримо о стотинама хиљада еур. Такво једно пилот-постројење за потребе индустријске биотехнологије је планирано и у оквирима Био4 кампуса.

Који су кључни кораци које би истраживачи у академској сфери требало да прођу у процесу комерцијализације и извођења технологије на тржиште?

– Упознавање са самим процесом, и шта сваки корак подразумева и значи је кључно. Такође, важно је ставити до знања да истраживачи из академске сфере не морају нужно да учествују активно у свим даљим процесима око комерцијализације, јер заиста је превелик притисак да то један човек може да изнесе сам, мислим да је важно да се нагласи да је укључивање људи са познавањем бизниса, економије и правних оквира висе него пожељно.

Зашто је решавање питања интелектуалне својине у истразивачкој организацији од посебног значаја?

– Рашчланити интелектуалну својину која је проистекла из вишегодишњег рада једног или више истраживача, посебно уколико су финансирани из различитих извора, и уколико раде на различитим институцијама је изузетно захтеван и тежак задатак. Због тога је изузетно битна добра воља и стимулативан став институција где раде ови истраживачи, као и агенција које финансирају истраживања, да унапред дефинишу своја потраживања, која неће бити дестимулишућа за саме истраживаче.

Како мултидисциплинарни приступ истраживању утиче на потенцијале за  трансфер технологије?

– Мултидисциплинарна и мултиинституацијална истраживања на први поглед отежавају ситуацију око заштите интелектуалне својине и даљи трансфер технологије, али баш таква истраживања имају највећи потенцијал да изнедре неко потпуно ново и интересантно решење, које би било атрактивно за тржиште. Зато, још једанпут апелујем да се актери попут институција и финансијера научно-истраживачких пројеката орјентишу тако по питању интелектуалне својине, да то буде стимулативно за саме истраживаче.

Колики је удео едукације истраживача и технолошких предузетника у успешном трансферу технологије? Како можемо да унапредимо овај део, нарочито на нашим научно-истраживачким организацијама?

– Едукација је изузетно важна, али је неопходно да се не заврши све на радионицама, већ да се у оквирима научно-истраживачких институција оспособе људи са предзнањем у науци, а са јединим задатком да препознају истраживања/резултате са потенцијалом за комерцијализацију. Онда, са таквим иницијалним резултатима и тимовима треба радити интензивније. Такође, јако је важно активно омогућавати везе науке и привреде.

Поделите са нама пример технолошког трансфера који је на вас оставио нарочит утисак и посебно вас инспирисао.

– Настанак и успех spin-off компаније Codexis је за мене и дан данас мотивишући. Codexis је данас водећа компанија за инжењеринг ензима која користи своју власничку технолошку платформу CodeEvolver® за откривање, развој и унапређење нових ензима високих перформанси и других класа протеина. Тим постоји од 200., а 2006. су освојили престизну Presidential Green Chemistry Challenge Award за свој рад на чистијој синтези прекурсора лека Lipitor. Исту награду су освојили и 2010, на синтези активног састојка лека Januvia.

Аутор: Ивана Безаревић, НТП Београд