Иако су жене оствариле значајан напредак у високом образовању, родни јаз у науци, технологији, и предузетништву и даље је присутан. Како бисмо додатно скренули пажњу на допринос жена које утиру пут бољем друштву кроз науку и комерцијализацију научних истраживања, овог марта, месеца у ком се обележава Међународни дан жена, доносимо приче две научнице из наше заједнице.
Александра и Ксенија својим радом доприносе великом напретку у научним областима у којима раде. У исто време балансирају професионални и породични живот. Са уверењем које их покреће да “направе позитивне промене” обе су се недавно упустиле и у свет иновативног предузетништва, са новим амбицијама да науку изведу из академских радова и лабораторије и развијају успешне бизнисе.
Ксенија Зелић Михајловић је специјалиста пародонтологије и оралне медицине, научни сарадник Стоматолошког факултета универзитета у Београду, гостујући професор Стоматолошког факултета универзитета у Торину и оснивач стартапа Denteam.ai који развија AI софтвер да олакша, убрза и осигура дијагноситку у стоматологији. У прошлој години нашла на листи 10% најбољих научника у Србији.
Александра Буха Ђорђевић је професорка на Фармацеутском факултету Универзитета у Београду. Ангажована је у оквиру Програма академских катедри, добитница је бројних националних и интернационалних награда, док се пре пар година нашла и међу 2% најутицајнијих научника света према листи Универзитета Стендфорд. Њен стартап Матана развија холистичку мобилну апликацију која оснажује жене и парове да побољшају планирање породице кроз персонализовану подршку у процесу вантелесне оплодње.
Када сте први пут схватили да желите да се бавите науком? Колико су се ваша интересовања у међувремену изменила и шта видите као кључне вештине за изградњу каријере у науци?
Александра: Још као дете била сам знатижељна и вредна, али нисам одмах знала да ће наука бити мој животни позив. Први тренутак у ком сам помислила да желим да се бавим науком дошао је током студија, када сам први пут имала прилику да видим како лабораторијски експерименти могу да дају одговоре на бројна питања и да наука није само теоријска дисциплина већ алат који може имати директан утицај на животе људи.
Моја интересовања су се током година развијала и продубљивала. Данас се мој рад фокусира на сложене утицаје животне средине на здравље, посебно на то како хемикалије утичу на ендокрини систем и развој болести. Временом сам схватила да је важно гледати ширу слику – повезати науку са јавним здрављем, регулативом и едукацијом.
За изградњу вештина потребних за изградњу успешне каријере у науци, рекла бих да је на првом месту критичко размишљање – способност да анализирате податке, постављате права питања и доводите у питање претпоставке. Затим је ту истрајност и резилијентност, јер наука није пут брзих успеха, већ дуготрајан процес пун изазова, често и неуспеха из којиих треба учити. Такође, схватила сам да је важно бити отворен за сарадњу, јер су највећи научни помаци резултат тимског рада и размене идеја са истраживачима из различитих области.На крају, способност комуникације је кључна – и унутар научне заједнице и када је реч о широј јавности, јер наука има највише смисла, ако је доступна и примењива.
Ксенија: Када сам први пут на факултету чула да постоји конгрес студента, нисам могла да прежалим што сам прва година студија а учешће је било дозвољено тек од друге године. Једва сам дочекала да се пријавим и надаље сам учествовала сваке године. Мислим да сам порив да се бавим науком вероватно развила још у гимназији. Та потреба не јењава ни данас иако сам факултет завршила 2009. године а докторат одбранила 2014.
Кроз време сам се бавила различитм темама и областима стоматологије. Може се рећи да, како истраживања одмичу и завршавају се, тако све више тежим да истражујем или унапредим нешто што ће имати већи утицај на друштво, струку, пацијенте…
Кључним вештинама за развој каријере у науци сматрам аналитичност, умеће повезивања чињеница и података и истрајност, али вероватно на првом месту велику радозналост и жељу да се открије нешто ново. Такође мислим да знања из више области добро дођу као и међуљудске вештине.
Како данас видите положај жена у овој сфери?
Александра: Иако чине значајан део научне заједнице, жене се и даље суочавају са одређеним изазовима, посебно када је реч о напредовању у каријери, приступу лидерству и препознавању њиховог доприноса. Лично радим у већински женском колективу те, иако то сама никада нисам осетила, свесна сам да су у многим областима науке, жене често мање видљиве, спорије напредују ка водећим позицијама и суочавају се са несвесним предрасудама које обликују начин на који се њихов рад вреднује.
Један од кључних проблема је и балансирање између професионалних и породичних обавеза. Сматрам да свака од нас која је успела да се избори за своје место у науци има и одговорност да подржи млађе генерације истраживачица, да им буде ментор, да их охрабри и покаже им да је могуће остварити успех упркос изазовима. Важно је да наставимо да градимо систем у којем се научници вреднују по свом раду и доприносу, без обзира на пол, јер само тако можемо осигурати да наука заиста напредује и доноси користи целом друштву.
Ксенија: У области стоматологије морам да кажем да, колико год то био женски факултет и најбољих 10-20, а можда и више студента су женског рода, након завршетка студија то постаје мушки свет у великој мери. И даље не знам како, али већина опинион лидера у бранши су мушкарци који искрсну такорећи ниодкуда 😊 У науци која је уско везана за стоматологију је слична ситуација.
Који су до сада били највећи изазови у каријери за вас?
Ксенија: Можда је један од највећих изазова управо моја потреба да успем на више планова – и у науци и у струци као доктор стоматологије али да у све то уклопим и породицу. А сада желим да успем и као предузетник.
Александра: Највећи изазови до сада нису били само научне природе, већ су укључивали и организационе и личне препреке које су саставни део бављења науком. Један од првих великих изазова био је проналажење стабилног извора финансирања за истраживања. Наука, нарочито у области токсикологије, захтева значајна улагања. Процес аплицирања за пројекте је дуготрајан и неизвестан, конкуренција је велика, а одбијања су саставни део тог пута. Научила сам да одбијање не треба схватати лично, већ као прилику да унапредим свој рад, побољшам приступ и пронађем нове начине да своје идеје учиним релевантнијима и конкурентнијима.
Други велики изазов био је балансирање између различитих улога – истраживача, ментора, наставника и, наравно, приватног живота. Научна каријера не подразумева само рад на истраживањима, већ и писање радова, учешће на конференцијама, менторство млађим колегама, па чак и ангажовање у комуникацији и популаризацији науке. Када на то додате и породичне обавезе, изазов постаје још већи. Морала сам да научим да боље организујем време, да поставим приоритете и да прихватим да је у реду не бити савршен у свему, у сваком тренутку.
Како је изгледала одлука да направите искорак из науке у предузетништво, које су кључне лекције које сте до сада научили на том путу?
Александра: Наука нас учи да постављамо хипотезе, анализирамо податке и трагамо за доказима, док предузетништво захтева брзу адаптацију, стратешко размишљање и храброст да изађемо из академске зоне комфора. Ипак, оно што је водило мене и моју колегиницу, доценткињу Милицу Ћулафић, јесте снажна жеља да наше знање не остане само део научних радова и конференција, већ да се преточи у конкретно решење које ће помоћи женама на путу вантелесне оплодње. Тако је настао стартап Матана и апликација симболичног назива, Чедо – платформа заснована на научним принципима, а осмишљена тако да женама пружи персонализовану подршку кроз цео процес.
Прелазак из научног у предузетнички свет захтева другачији начин размишљања. У науци смо навикнути на дуг процес провере података и академску прецизност, док је у предузетништву кључно брзо доношење одлука, тестирање идеја у реалном времену и прилагођавање потребама корисника. Научиле смо колико је важно слушати жене које пролазе кроз процес вантелесне оплодње, разумети њихове стварне изазове и осмислити алат који ће им бити од стварне користи. Најважнија лекција до сада је да комбинација науке и предузетништва може донети огромну вредност, али само ако смо спремни да учимо и будемо отворени за нове приступе. Ово је тек почетак нашег пута, али оно што нас покреће јесте уверење да можемо направити позитивну промену – да кроз научно засноване информације, персонализовану подршку и иновативне технологије помогнемо женама да се лакше и са мање стреса суоче са изазовима вантелесне оплодње.
Ксенија: У мом случају предузетништво ми пружа могућност да нека научна достигнућа претворимо у готов производ који ће (надамо се) направит управо онај искорак ка директним корисницима. Дакле, примењена наука а не само истраживања која сама за себе често немају довољан утицај. Тренутно још учим правила предузентичког света. Један од закључака је да је овде много важније умети са људима него у чистој науци.
Шта вас мотивише у раду, и на који начин мислите да ће оно на чему радите направити разлику?
Ксенија: Највише ме мотивише сама помисао на резултате које ћемо добити и како то може да утиче на свет око нас. Када је у питању АИ софтвер који тренутно развијамо, он служи да олакша, убрза и осигура дијагноситку у стоматологији и сматрам да ће, осим промена која доноси лекарима, повећати и ниво поверења пацијената у струку и науку које је доста пољуљано последњих година.
Александра: Оно што ме највише мотивише јесте свест о томе да наука може имати директан утицај на здравље људи и будућих генерација. Посебно ме покреће рад са трудницама и напор да им кроз едукацију помогнем да смање изложеност штетним хемикалијама које могу утицати на развој бебе и здравље одрасле јединке. Мој циљ је да кроз научно засноване, али јасне и практичне информације омогућим женама да донесу информисане одлуке – да знају како да смање контакт са ендокриним ометачима, супстанцама које могу утицати на рад нашег ендокриног система, посебно током критичних периода развоја и да тиме заштите како своје здравље, тако и здравље свог детета. Свака трудница која научи како да избегне непотребну изложеност потенцијално штетним хемикалијама, свака породица која се информише о безбеднијим производима, сваки здравствени радник који те информације даље преноси – све су то мали, али значајни кораци ка здравијој будућности.
Наука не би смела да остане затворена у лабораторијама и академским радовима, већ треба да буде алат који ће људима омогућити боље и сигурније изборе. Управо у томе видим своју мисију и главну мотивацију.
Аутор: Ивана Безаревић, НТП Београд