Подаци о броју људи који годишње напусте Србију, нарочито младих, упозоравају да су све иницијативе које имају за циљ спречавање одлива мозгова приоритетне. Укључујући и повратак наших у Србију.

Вук Вујовић један је од оних који су након завршетка студија отишли у иностранство, отпочели каријере, а онда се одлучили на повратак и да у Србији развијају своје бизнисе. Није једини, и треба указати на такве примере.

Са својим стартапом V3 Robotics, Вук се заједници НТП Београд придружио прошле године. Раде на развоју аутономног роботског система за пољопривредну производњу. На нашу иницијативу, са заједницом дели мотиве који су га вратили у Србију и окренули технолошком предузетништву.

Развојни пут

Након завршених основних студија на ЕТФ-у, Вук је радио праксу и дипломски рад при Центру за роботику Инсититута Михајло Пупин што је био и његов први формални и академски корак у роботику. Да би додатно обогатио своје знање уписује мастер програм на ETH Zurich у Швајцарској, а мастер рад на тему робота и вештачке интелигенције која дизајнира и анализира рад новоосмишљеног робота (терминатора за почетнике), завршава на Кембриџу. Прва искуства у индустрији стекао је поново у Швајцарској радећи компјутерску визију за спортски ТВ пренос у Vizrt AG. Путовао је светом и гледао како се послује у различитим земљама.

– Кад сам скупио довољно искуства и знања, схватио сам да је можда време да допринесем назад друштву.

Шта те је мотивисало за повратак у Србију и да овде развијаш свој стартап?

– Избор тога да се вратим и овде покренем стартап је имао три дела. Лични, да будем близу породице, пријатеља и сарадника са којима сам кренуо у роботику. Затим, друштвено-одговорни јер сам током основних студија на ЕТФ-у сарађивао са школом програмирања за децу System Pro и видео колико има потенцијала у новим генерацијама и хтео да понудим опцију да раде интересантне ствари и у Србији, да не морају да одлазе из Србије ако не желе.

Трећи је пословна перспектива. Србија има ретку позицију што се тиче хардверског стартапа, јер имамо разнолике и умерене царинске стопе са земљама које производе основне материјале са истока, али и модерну електронику са запада. То омогућава, уз развој теретног и транзитног саобраћаја (аеродроми, нови аутопутеви), да се смање трошкови хардверског дела производње. Осим тога, наши инжењери су полако стицали искуства у модерним технологијама кроз рад за стране фирме, па дакле имамо и радну снагу која може да циља иновативна техничка решења. Лоша страна је недостатак финансијске подршке на нивоу који то нуди Силиконска долина и слични, али ту сматрам да је то питање и пословне иновативности.

Који су по повратку били први кораци како би се повезао са локалном стартап заједницом и створио мрежу подршке?

– Мислим да је то некако дошло и раније, имам доста пријатеља који су имали своје стартапе, продали их или још послују и/или саветују друге. Тако да сам био у том окружењу и раније, али сам се радовао да се повежем са НТП-ом не бих ли ојачао ту мрежу и структуирао је.

Како је настала идеја о V3 Robotics ? У којој фази развоја се налазите и које су кључне технолошке иновације које ваш робот доноси?

– Настала је још пре пар година, уочи пандемије, када сам истраживао како да гомилу малих робота које сам правио код куће после посла упослим и претворим у вредност коју могу да поделим са другима. Отишао сам на сајам пољопривредних машина у Хановеру и уочио да у тој нама критичној индустрији недостаје модерних технологија које би могле да олакшају већу производњу органске и здраве хране. И ето, то је био почетак. Сама фирма је основана касније, након што смо добили грант Иновационог Фонда на конкурсу SmartStart. То је била каписла да се идеја претвара у посао, и захваљујући тим средствима и менторској подршци коју су пружили напредујемо брже него раније планирано. Тренутно смо у фази развоја МВПа, што би у нашем случају био робот за аутоматско чишћење корова између редова повртарских и сличних засада, али и унутар редова тј између самих биљака. Сматрамо, а и пољопривредници се слажу да ће овим системом значајно смањити трошкове и повећати квалитет производа. Технолошки систем спаја најновије технологије вештачке интелигенције, роботике и аутоматизације и ставља их у службу основних потреба сваког пољопривредника.

Како тренутно изгледа тим окупљен око стартапа?

– Тим је веома разнолик и флуидан, јер се интересовање за сарадњу стално шири, те је велики изазов координисати све. Имамо консултанате, саветнике, пољопривредне експерте и тако покривамо потребе развоја на овом почетку кроз све могуће ресурсе.

Које специфичности тржишта у Србији сматраш изазовним, а које приликама за развој стартапа?

– Две које се мени истичу су ниво поверења тј упознатости са технологијом и наравно исплативост у пословним моделима које пољопривредници имају. Прва је очигледна, и заправо је изазов и ван Србије у мањој или већој мери, а друга захтева добро разумевање пословања муштерије, с обзиром да је ово Б2Б врста посла.

Прилике стоје подједнако на другом тасу, попут брзог и лаког приступа пољопривредницима: од пијаце до локалних пољопривредних добара. Друга веома битна ствар је и то што у Србији се од скорије појавила органска производња, као и пораст потребе за радном снагом на тим пољима. То даје пољопривреднике који активно траже решења – оно што свака фирма која их нуди воли.

Како би упоредио сличности и разлике у пословним праксама између Швајцарске и Србије? Шта можемо да научимо од земље која је лидер у иновацијама?

– Ух, тешко питање, мислим да има пар различитих фактора. Један је на страни приступа послу, где је озбиљност у пословању оно што код нас недостаје мало, тј та дугорочна визија и посвећеност дефинисаном плану. Људи у Швајцарској веома озбиљно схватају време на послу, и посвећени су организовању тог времена и праћењу у такту. Што се иновација тиче, мислим да је модел који Научно- технолошки парк Београд нуди добар пример онога што се нуди тамо и на универзитету и ван њега. А то је баш то окружење, саветовање, едукација и подршка у раној фази развијања идеја. Такође, што је веома велика разлика је то што иновације углавном долазе са ЕТХ Зурицх или ЕПФЛ, где сам факултет инвестира у иновације и свесрдно их подржава.

У којој мери ти интернационално искуство помаже и можеш га искористити у глобалној експанзији стартапа?

– За сада не помаже јер хардверски стартапи су мало спорији у стизању до глобалне експанзије, али су моје интернационалне везе већ заинтересоване, делом фирме које би могле да пруже логистичку, техничку и легалну подршку. Мислим да је најбитније ту искуство у раду и сарадњи са различитим културама које омогућава брз продор до квалитетног разговора.

Какви су планови за 2024?

– Уз ризик да звучим као клише: раст, раст и само раст! Како смо тек завршили прву верзију МВПа, ове године чека нас тестирање и валидирање саме машине пред потенцијалним муштеријама и заинтересованим партнерима.

Аутор: Ивана Безаревић, НТП Београд