Pitanje tehnološkog transfera jedno je od naznačajnih u procesu komercijalizacije naučnih i istraživačkih radova. U Srbiji je međutim, još veliki broj izazova u ovom procesu, iako ohrabruju koraci u njegovom sistemskom rešavanju. U tome je posebno važno i sagledavanje međunarodnih iskustava.

Veliki broj istraživača na našim fakultetima i institutima, školovao se i usavršavao na inostranim univerzitetima, gde su se susreli sa dobrim primerima  međunarodne prakse tehnološkog transfera. Razmena ovog iskustva je značajna jer može koristiti i drugim istraživačima.

Jedno od njih deli Jasmina Nikodinović Runić, molekularni biolog/biotehnolog, koja je poslednjih 13 godina na Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo (IMGGI), gde od 2019. rukovodi Grupom za eko-biotehnologiju i razvoj lekova. Oduvek motivisana primenom nauke u svakodnevnom životu, obrazovanje, zvanje i iskustvo stekla je u inostranstvu, gde je dobila i jasniji uvid u proces bavljenja naučnim radom u različitim sistemima. Zvanje doktora nauka stekla je u Australiji, a kasnije se usavršavala na postdoktorskim pozicijama u USA, kao i Irskoj. Prakse i naučene lekcije o tehnološkom transferu i zaštiti intelektualne svojine iz svog međunarodnog iskustva, donosi nam u ovom razgovoru.

– U Irskoj je proces tehnološkog trasfera bio instituacijalno podržan kroz deo univerziteta koji se zove Nova UCD – namenski izgrađen, najsavremeniji inkubacioni objekat za kompanije koje intenzivno koriste znanje i naučno-istraživački rad. Nova UCD pruža sveobuhvatnu poslovnu podršku kompanijama i klijentima. Ovo uključuje savete, seminare i radionice, kao i olakšan pristup Nova UCD mreži istraživača, poslovnih lidera, investitora i programa. U okvirima IMGGI, takođe postoji sektor za transfer tehnologije, koga sačinjavaju istrazivači, te nije ni blizu EU standardima i primerima.

Iz vašeg međunarodnog iskustva u ovom domenu, šta biste ocenili kao ključne elemente koji pomažu istraživačima da se patent prijavi, ne zadržavajući ih u objavi patenta i kako je ceo taj proces organizovan?

– Proces zaštite intelektualne svojine, i dalje komercijalizacije rezultata iz naučnog rada je nešto što zaista treba da bude stimulisano na različitim nivoima. Potrebna je dobra volja svih aktera da se procedura za samog naučnika jako pojednostavi, i da ni na izgled ne ugrozi bavljenje naučnim radom. Mislim da je ovaj sistem i u Irskoj i u USA jako dobro funkcioniše, jer se preduzetnički duh budi i stimuliše još od osnovne škole.

Na nivou univerziteta ili instituta potrebno je organizovati tim koji proaktivno skenira situaciju u instituciji i prepoznaje komercijalni potencijal rezultata naučnika. Naučnik onda i dalje radi ono u čemu je najbolji, al’ svoje rezultate kad sklopi u verziju naučnog rada, preda prvo timu, koji od takvog teksta složi patentnu aplikaciju. Nakon inicijalnih provera ‘state of the art’, patentna prijava se podnosi ili ne, a rad onda nesmetano predaje u časopis na recenziju. To je najfunkcionalniji sistem u kome sam ja radila, te iz tog perioda imam 4 međunarodna patenta.

Kako u vašoj oblasti koja je veoma zahtevna izgleda proces prelaska od istraživačkog koncepta do prototipa i kako se odvija proces validacije u realnim uslovima?

– Industrijska biotehnologija je baš zahtevna oblast za podizanje TRL nivoa, jer početni kapital da se nesšo samostalno uradi nije ispod nekoliko miliona eur. Stoga, jako je bitna kolaboracija, kako bi se odradio scale-up i došlo do prototipa. Sad su sve aktuelniji Pilot Plants, koji mogu da se iznajme, što obara delom tu početnu investiciju, ali i dalje govorimo o stotinama hiljada eur. Takvo jedno pilot-postrojenje za potrebe industrijske biotehnologije je planirano i u okvirima Bio4 kampusa.

Koji su ključni koraci koje bi istraživači u akademskoj sferi trebalo da prođu u procesu komercijalizacije i izvođenja tehnologije na tržište?

– Upoznavanje sa samim procesom, i šta svaki korak podrazumeva i znači je ključno. Takođe, važno je staviti do znanja da istraživači iz akademske sfere ne moraju nužno da učestvuju aktivno u svim daljim procesima oko komercijalizacije, jer zaista je prevelik pritisak da to jedan čovek može da iznese sam, mislim da je važno da se naglasi da je uključivanje ljudi sa poznavanjem biznisa, ekonomije i pravnih okvira vise nego poželjno.

Zašto je rešavanje pitanja intelektualne svojine u istrazivačkoj organizaciji od posebnog značaja?

– Raščlaniti intelektualnu svojinu koja je proistekla iz višegodišnjeg rada jednog ili više istraživača, posebno ukoliko su finansirani iz različitih izvora, i ukoliko rade na različitim institucijama je izuzetno zahtevan i težak zadatak. Zbog toga je izuzetno bitna dobra volja i stimulativan stav institucija gde rade ovi istraživači, kao i agencija koje finansiraju istraživanja, da unapred definišu svoja potraživanja, koja neće biti destimulišuća za same istraživače.

Kako multidisciplinarni pristup istraživanju utiče na potencijale za  transfer tehnologije?

– Multidisciplinarna i multiinstituacijalna istraživanja na prvi pogled otežavaju situaciju oko zaštite intelektualne svojine i dalji transfer tehnologije, ali baš takva istraživanja imaju najveći potencijal da iznedre neko potpuno novo i interesantno rešenje, koje bi bilo atraktivno za tržište. Zato, još jedanput apelujem da se akteri poput institucija i finansijera naučno-istraživačkih projekata orjentišu tako po pitanju intelektualne svojine, da to bude stimulativno za same istraživače.

Koliki je udeo edukacije istraživača i tehnoloških preduzetnika u uspešnom transferu tehnologije? Kako možemo da unapredimo ovaj deo, naročito na našim naučno-istraživačkim organizacijama?

– Edukacija je izuzetno važna, ali je neophodno da se ne završi sve na radionicama, već da se u okvirima naučno-istraživačkih institucija osposobe ljudi sa predznanjem u nauci, a sa jedinim zadatkom da prepoznaju istraživanja/rezultate sa potencijalom za komercijalizaciju. Onda, sa takvim inicijalnim rezultatima i timovima treba raditi intenzivnije. Takođe, jako je važno aktivno omogućavati veze nauke i privrede.

Podelite sa nama primer tehnološkog transfera koji je na vas ostavio naročit utisak i posebno vas inspirisao.

– Nastanak i uspeh spin-off kompanije Codexis je za mene i dan danas motivišući. Codexis je danas vodeća kompanija za inženjering enzima koja koristi svoju vlasničku tehnološku platformu CodeEvolver® za otkrivanje, razvoj i unapređenje novih enzima visokih performansi i drugih klasa proteina. Tim postoji od 200., a 2006. su osvojili prestiznu Presidential Green Chemistry Challenge Award za svoj rad na čistijoj sintezi prekursora leka Lipitor. Istu nagradu su osvojili i 2010, na sintezi aktivnog sastojka leka Januvia.