Iako su žene ostvarile značajan napredak u visokom obrazovanju, rodni jaz u nauci, tehnologiji, i preduzetništvu i dalje je prisutan. Kako bismo dodatno skrenuli pažnju na doprinos žena koje utiru put boljem društvu kroz nauku i komercijalizaciju naučnih istraživanja, ovog marta, meseca u kom se obeležava Međunarodni dan žena, donosimo priče dve naučnice iz naše zajednice.

Aleksandra i Ksenija svojim radom doprinose velikom napretku u naučnim oblastima u kojima rade. U isto vreme balansiraju profesionalni i porodični život. Sa uverenjem koje ih pokreće da “naprave pozitivne promene” obe su se nedavno upustile i u svet inovativnog preduzetništva, sa novim ambicijama da nauku izvedu iz akademskih radova i laboratorije i razvijaju uspešne biznise.

Ksenija Zelić Mihajlović je specijalista parodontologije i oralne medicine, naučni saradnik Stomatološkog fakulteta univerziteta u Beogradu, gostujući profesor Stomatološkog fakulteta univerziteta u Torinu i osnivač startapa Denteam.ai koji razvija AI softver da olakša, ubrza i osigura dijagnositku u stomatologiji. U prošloj godini našla na listi 10% najboljih naučnika u Srbiji.

AleksandraBuha Đorđević je profesorka na Farmaceutskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Angažovana je u okviru Programa akademskih katedri, dobitnica je brojnih nacionalnih i internacionalnih nagrada, dok se pre par godina našla i među 2% najuticajnijih naučnika sveta prema listi Univerziteta Stendford. Njen startap Matana razvija holističku mobilnu aplikaciju koja osnažuje žene i parove da poboljšaju planiranje porodice kroz personalizovanu podršku u procesu vantelesne oplodnje.

Kada ste prvi put shvatili da želite da se bavite naukom? Koliko su se vaša interesovanja u međuvremenu izmenila i šta vidite kao ključne veštine za izgradnju karijere u nauci?

Aleksandra: Još kao dete bila sam znatiželjna i vredna, ali nisam odmah znala da će nauka biti moj životni poziv. Prvi trenutak u kom sam pomislila da želim da se bavim naukom došao je tokom studija, kada sam prvi put imala priliku da vidim kako laboratorijski eksperimenti mogu da daju odgovore na brojna pitanja i da nauka nije samo teorijska disciplina već alat koji može imati direktan uticaj na živote ljudi.

Moja interesovanja su se tokom godina razvijala i produbljivala. Danas se moj rad fokusira na složene uticaje životne sredine na zdravlje, posebno na to kako hemikalije utiču na endokrini sistem i razvoj bolesti. Vremenom sam shvatila da je važno gledati širu sliku – povezati nauku sa javnim zdravljem, regulativom i edukacijom.

Za izgradnju veština potrebnih za izgradnju uspešne karijere u nauci, rekla bih da je na prvom mestu kritičko razmišljanje – sposobnost da analizirate podatke, postavljate prava pitanja i dovodite u pitanje pretpostavke. Zatim je tu istrajnost i rezilijentnost, jer nauka nije put brzih uspeha, već dugotrajan proces pun izazova, često i neuspeha iz kojiih treba učiti. Takođe, shvatila sam da je važno biti otvoren za saradnju, jer su najveći naučni pomaci rezultat timskog rada i razmene ideja sa istraživačima iz različitih oblasti.Na kraju, sposobnost komunikacije je ključna – i unutar naučne zajednice i kada je reč o široj javnosti, jer nauka ima najviše smisla, ako je dostupna i primenjiva.

Ksenija: Kada sam prvi put na fakultetu čula da postoji kongres studenta, nisam mogla da prežalim što sam prva godina studija a učešće je bilo dozvoljeno tek od druge godine. Jedva sam dočekala da se prijavim i nadalje sam učestvovala svake godine. Mislim da sam poriv da se bavim naukom verovatno razvila još u gimnaziji. Ta potreba ne jenjava ni danas iako sam fakultet završila 2009. godine a doktorat odbranila 2014.

Kroz vreme sam se bavila različitm temama i oblastima stomatologije. Može se reći da, kako istraživanja odmiču i završavaju se, tako sve više težim da istražujem ili unapredim nešto što će imati veći uticaj na društvo, struku, pacijente…

Ključnim veštinama za razvoj karijere u nauci smatram analitičnost, umeće povezivanja činjenica i podataka i istrajnost, ali verovatno na prvom mestu veliku radoznalost i želju da se otkrije nešto novo. Takođe mislim da znanja iz više oblasti dobro dođu kao i međuljudske veštine.

Kako danas vidite položaj žena u ovoj sferi?

Aleksandra:Iako čine značajan deo naučne zajednice, žene se i dalje suočavaju sa određenim izazovima, posebno kada je reč o napredovanju u karijeri, pristupu liderstvu i prepoznavanju njihovog doprinosa. Lično radim u većinski ženskom kolektivu te, iako to sama nikada nisam osetila, svesna sam da su u mnogim oblastima nauke, žene često manje vidljive, sporije napreduju ka vodećim pozicijama i suočavaju se sa nesvesnim predrasudama koje oblikuju način na koji se njihov rad vrednuje.

Jedan od ključnih problema je i balansiranje između profesionalnih i porodičnih obaveza. Smatram da svaka od nas koja je uspela da se izbori za svoje mesto u nauci ima i odgovornost da podrži mlađe generacije istraživačica, da im bude mentor, da ih ohrabri i pokaže im da je moguće ostvariti uspeh uprkos izazovima. Važno je da nastavimo da gradimo sistem u kojem se naučnici vrednuju po svom radu i doprinosu, bez obzira na pol, jer samo tako možemo osigurati da nauka zaista napreduje i donosi koristi celom društvu.

Ksenija: U oblasti stomatologije moram da kažem da, koliko god to bio ženski fakultet i najboljih 10-20, a možda i više studenta su ženskog roda, nakon završetka studija to postaje muški svet u velikoj meri. I dalje ne znam kako, ali većina opinion lidera u branši su muškarci koji iskrsnu takoreći niodkuda 😊 U nauci koja je usko vezana za stomatologiju je slična situacija.

Koji su do sada bili najveći izazovi u karijeri za vas?

Ksenija:Možda je jedan od najvećih izazova upravo moja potreba da uspem na više planova – i u nauci i u struci kao doktor stomatologije ali da u sve to uklopim i porodicu. A sada želim da uspem i kao preduzetnik.

Aleksandra: Najveći izazovi do sada nisu bili samo naučne prirode, već su uključivali i organizacione i lične prepreke koje su sastavni deo bavljenja naukom. Jedan od prvih velikih izazova bio je pronalaženje stabilnog izvora finansiranja za istraživanja. Nauka, naročito u oblasti toksikologije, zahteva značajna ulaganja. Proces apliciranja za projekte je dugotrajan i neizvestan, konkurencija je velika, a odbijanja su sastavni deo tog puta. Naučila sam da odbijanje ne treba shvatati lično, već kao priliku da unapredim svoj rad, poboljšam pristup i pronađem nove načine da svoje ideje učinim relevantnijima i konkurentnijima.

Drugi veliki izazov bio je balansiranje između različitih uloga – istraživača, mentora, nastavnika i, naravno, privatnog života. Naučna karijera ne podrazumeva samo rad na istraživanjima, već i pisanje radova, učešće na konferencijama, mentorstvo mlađim kolegama, pa čak i angažovanje u komunikaciji i popularizaciji nauke. Kada na to dodate i porodične obaveze, izazov postaje još veći. Morala sam da naučim da bolje organizujem vreme, da postavim prioritete i da prihvatim da je u redu ne biti savršen u svemu, u svakom trenutku.

Kako je izgledala odluka da napravite iskorak iz nauke u preduzetništvo, koje su ključne lekcije koje ste do sada naučili na tom putu?

Aleksandra: Nauka nas uči da postavljamo hipoteze, analiziramo podatke i tragamo za dokazima, dok preduzetništvo zahteva brzu adaptaciju, strateško razmišljanje i hrabrost da izađemo iz akademske zone komfora. Ipak, ono što je vodilo mene i moju koleginicu, docentkinju Milicu Ćulafić, jeste snažna želja da naše znanje ne ostane samo deo naučnih radova i konferencija, već da se pretoči u konkretno rešenje koje će pomoći ženama na putu vantelesne oplodnje. Tako je nastao startap Matana i aplikacija simboličnog naziva, Čedo – platforma zasnovana na naučnim principima, a osmišljena tako da ženama pruži personalizovanu podršku kroz ceo proces.

Prelazak iz naučnog u preduzetnički svet zahteva drugačiji način razmišljanja. U nauci smo naviknuti na dug proces provere podataka i akademsku preciznost, dok je u preduzetništvu ključno brzo donošenje odluka, testiranje ideja u realnom vremenu i prilagođavanje potrebama korisnika. Naučile smo koliko je važno slušati žene koje prolaze kroz proces vantelesne oplodnje, razumeti njihove stvarne izazove i osmisliti alat koji će im biti od stvarne koristi. Najvažnija lekcija do sada je da kombinacija nauke i preduzetništva može doneti ogromnu vrednost, ali samo ako smo spremni da učimo i budemo otvoreni za nove pristupe. Ovo je tek početak našeg puta, ali ono što nas pokreće jeste uverenje da možemo napraviti pozitivnu promenu – da kroz naučno zasnovane informacije, personalizovanu podršku i inovativne tehnologije pomognemo ženama da se lakše i sa manje stresa suoče sa izazovima vantelesne oplodnje.

Ksenija: U mom slučaju preduzetništvo mi pruža mogućnost da neka naučna dostignuća pretvorimo u gotov proizvod koji će (nadamo se) napravit upravo onaj iskorak ka direktnim korisnicima. Dakle, primenjena nauka a ne samo istraživanja koja sama za sebe često nemaju dovoljan uticaj. Trenutno još učim pravila preduzentičkog sveta. Jedan od zaključaka je da je ovde mnogo važnije umeti sa ljudima nego u čistoj nauci.

Šta vas motiviše u radu, i na koji način mislite da će ono na čemu radite napraviti razliku?

Ksenija: Najviše me motiviše sama pomisao na rezultate koje ćemo dobiti i kako to može da utiče na svet oko nas. Kada je u pitanju AI softver koji trenutno razvijamo, on služi da olakša, ubrza i osigura dijagnositku u stomatologiji i smatram da će, osim promena koja donosi lekarima, povećati i nivo poverenja pacijenata u struku i nauku koje je dosta poljuljano poslednjih godina.

Aleksandra: Ono što me najviše motiviše jeste svest o tome da nauka može imati direktan uticaj na zdravlje ljudi i budućih generacija. Posebno me pokreće rad sa trudnicama i napor da im kroz edukaciju pomognem da smanje izloženost štetnim hemikalijama koje mogu uticati na razvoj bebe i zdravlje odrasle jedinke. Moj cilj je da kroz naučno zasnovane, ali jasne i praktične informacije omogućim ženama da donesu informisane odluke – da znaju kako da smanje kontakt sa endokrinim ometačima, supstancama koje mogu uticati na rad našeg endokrinog sistema, posebno tokom kritičnih perioda razvoja i da time zaštite kako svoje zdravlje, tako i zdravlje svog deteta. Svaka trudnica koja nauči kako da izbegne nepotrebnu izloženost potencijalno štetnim hemikalijama, svaka porodica koja se informiše o bezbednijim proizvodima, svaki zdravstveni radnik koji te informacije dalje prenosi – sve su to mali, ali značajni koraci ka zdravijoj budućnosti.

Nauka ne bi smela da ostane zatvorena u laboratorijama i akademskim radovima, već treba da bude alat koji će ljudima omogućiti bolje i sigurnije izbore. Upravo u tome vidim svoju misiju i glavnu motivaciju.

Autor: Ivana Bezarević, NTP Beograd